Uži­ča­nin Alek­san­dar Sto­ja­no­vić (85), po stru­ci di­plo­mi­ra­ni eko­no­mi­sta, du­go­go­di­šnji slu­žbe­nik Va­lja­o­ni­ce ba­kra u Se­voj­nu, a za­tim i Op­štin­skog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta u Uži­cu, u pen­zi­ji od 1990. go­di­ne, uvi­jek je imao knji­gu kraj se­be. I da­nas, iako u de­ve­toj de­ce­ni­ji ži­vo­ta, zi­mi on u Uži­cu dru­gu­je sa knji­ga­ma. Pro­lje­će, lje­to i je­sen pro­vo­di u svo­joj „raj­skoj ba­šti„ u rod­nim Zdrav­či­ći­ma.
– Da mi ni­je pi­sa­nja i da mi ni­je knji­ga da či­tam, ne znam gdje bih i ka­ko pro­vo­dio vri­je­me – pri­ča Alek­san­dar dok raz­go­va­ra­mo u nje­go­vom sta­nu u blo­ku „Zla­ti­bor” u Uži­cu.
Ože­nio se ra­no, u dva­de­set dru­goj, 1954. go­di­ne, Evi­com Pe­šić iz Ni­ša, i s njom do­bio dva si­na – Ivi­cu, da­nas dok­to­ra eko­nom­skih na­u­ka i uni­ver­zi­tet­skog pro­fe­so­ra, i Ju­ri­cu, in­že­nje­ra elek­tro­teh­ni­ke i ma­gi­stra in­ter­net teh­no­lo­gi­je i in­for­ma­ti­ke.
– Ali, ka­da smo mo­gli, i tre­ba­li, da uži­va­mo u dje­ci, unu­ča­di­ma i na­šem za­jed­nič­kom ži­vo­tu, mo­ja Evi­ca se pre­se­li­la u vječ­nost – sjet­no ka­že Alek­san­dar.
Evi­ca je sa­hra­nje­na u Zdrav­či­ći­ma, na se­o­skom gro­blju 150 me­ta­ra uda­lje­nom od nji­ho­ve ku­će, gdje su sa­hra­nje­ni svi Alek­san­dro­vi pre­ci. Ko­li­ko je smrt su­pru­ge bio te­žak uda­rac za nje­ga po­ka­zao je u svi­jim knji­ga­ma. Na­pi­sao je ukup­no tri: dvije za Evi­či­nog ži­vo­ta, „Dže­na­ri­ka” (2005) i „Otac u se­ća­nji­ma si­na” (2007) i „Zlat­ni bor” (2012), na­kon nje­ne smr­ti. Alek­san­dro­ve auto­bi­o­graf­ske pri­če uglav­nom sli­ka­ju ži­vot te po­zna­te užič­ke po­ro­di­ce. On pi­še i o to­me ka­ko je, pri­vre­me­no, pre­mje­šten iz Va­lja­o­ni­ce na rad­no mje­sto u Op­štin­ski ko­mi­tet SK u Uži­cu i ka­ko je tu ostao do pen­zi­je, pi­še ta­ko­đe o po­znan­stvu sa Vlaj­kom Br­ko­vi­ćem i že­lji da se o di­rek­to­ru Se­voj­na, nje­go­vom rad­nom an­ga­žo­va­nju i ka­sni­jem stra­da­nju ob­ja­vi knji­ga, što je i do­če­kao kra­jem pro­šle go­di­ne.
Taj tre­nu­tak ra­stan­ka sa su­pru­gom, ka­da je nje­no sr­ce pre­sta­lo da ku­ca dan po­sli­je ope­ra­ci­je, on u knji­zi po­ve­zu­je sa ra­đa­njem no­vog ži­vo­ta na nji­ho­vom ima­nju u Zdrav­či­ći­ma.
– Evi­ca je – ob­ja­šnja­va Alek­san­dar – vo­lje­la vi­še me­ne ne­go se­be, u šta će lju­di te­ško po­vje­ro­va­ti, ali je to isti­na. Le­ža­la je na VMA i če­ka­la ope­ra­ci­ju sr­ca. Ja is­ko­pao ru­pu da za­sa­dim zlat­ni bor, kad ona zo­ve te­le­fo­nom, ra­do­sna, i sa­op­šta­va mi da je sju­tra na pro­gra­mu. Pi­ta me šta ra­dim, a ja joj od­go­va­ram da sa­dim naš zla­tan bor. Vri­snu­la je od sre­će i po­ru­či­la mi – idem da se ope­ri­šem i eto me do­la­zim, jer ja te­bi još tre­bam. Umr­la je dan ka­sni­je. Bi­lo je to 2008. go­di­ne. Na­pra­vio sam sta­zu do zlat­nog bo­ra i na plo­či is­pod nje­ga na­pi­sao ka­da je za­sa­đen. Tu je i klu­pa ko­ju sam na­zvao „klu­pa za plač”. Ima­mo sve vr­ste če­ti­na­ra i pre­ko sto­ti­nu vr­sta ra­znog ra­sti­nja u tom na­šem kut­ku za du­šu i od­mor za ko­ji smo do­bi­li di­plo­mu za naj­ljep­še ure­đe­no dvo­ri­šte i pri­zna­nje za una­pre­đe­nje eko­lo­gi­je i kul­tu­re ži­vlje­nja. Evi­ca se po­seb­no ra­do­va­la zlat­nom bo­ru, i za­to ga ga­jim sa po­seb­nom pa­žnjom i ne­iz­mjer­nom lju­ba­vlju.
Ka­da je olu­ja obo­ri­la po­sled­nje sta­blo zlat­nog bo­ra u Neg­bi­ni, ob­ja­šnja­va Alek­san­dar Sto­ja­no­vić u svo­joj knji­zi „Zlat­ni bor”, Mi­ha­i­lo To­šić, ugled­ni dok­tor bi­o­teh­nič­kih na­u­ka i hor­ti­kul­tu­re, od­sje­kao je s nje­ga 26 mla­da­ra i pre­sa­dio ih u svom ra­sad­ni­ku. Na­kon tri go­di­ne Alek­san­dar je jed­nu sad­ni­cu do­nio u Zdrav­či­će, i ona da­nas kra­si nje­gov raj­ski vrt i ču­va uspo­me­nu na nje­go­vu Evi­cu. U re­cen­zi­ji knji­ge „Zlat­ni bor”, ko­ju je iz­da­la Iz­da­vač­ka ra­di­o­ni­ca „Svi­tak”, ne­u­mor­ni Mi­li­jan De­spo­to­vić pi­še da Alek­san­dro­ve pri­če ima­ju ro­do­slov­no-auto­bi­o­graf­sku no­tu. One ni­je­su iz­mi­šlja­ne već su ih stva­ra­li ži­vot i vri­je­me.
– Knji­ga je – ka­že De­spo­to­vić u re­cen­zi­ji pod na­slo­vom „Za­pi­si iz vi­le Ol­ga” – is­pi­sa­na sa do­sta ra­zlo­žno­sti i lju­ba­vi, ali i sje­te. Pri­po­vje­dač je knji­gu po­sve­tio svo­joj dra­goj su­pru­zi Evi­ci i svo­joj Va­lja­o­ni­ci ba­kra. „Pi­šem za­to što je to za me­ne na­čin pro­du­že­nog ža­lje­nja za svo­jim dra­gim ro­di­te­lji­ma, se­strom i bra­tom, a sa­da i za mo­jom dra­gom su­pru­gom. Pi­šem u že­lji da otrg­nem od za­bo­ra­va sve ono što je za me­ne vri­jed­no i što bi mo­je po­tom­stvo tre­ba­lo da zna”, na­vo­di Mi­li­jan De­spo­to­vić auto­ro­ve ri­je­či.
Pr­vu knji­gu pri­ča „Dže­na­ri­ka” Alek­san­dar je po­sve­tio maj­ci Ol­gi. Ona je za­jed­no sa svo­jim sve­krom za­sa­di­la i ga­ji­la dže­na­ri­ku, a za­tim na­la­zi­la pod njom du­šev­ni mir, i on­da ka­da se raz­i­šlo ne­ka­da broj­no „ja­to” Sto­ja­no­vi­ća. Knji­gu „Otac u se­ća­nji­ma si­na” on po­sve­ću­je ocu Sreć­ku, čo­vje­ku što je svo­ju pr­vu ku­ću ko­ju je gra­dio na­zvao „Vi­la Ol­ga”. Iz tog bo­gat­stva ka­zi­va­nja, bi­lje­ži De­spo­to­vić, iz­di­že se po­ro­di­ca kao sve­ti­nja, pa otu­da pi­šče­va po­tre­ba da i tre­ća knji­ga bu­de sa po­sve­tom, i to da bu­de po­sve­će­na „ve­li­kom du­hov­ni­ku tog Sto­ja­no­vi­ća hra­ma”. Nje­go­voj su­pru­zi.
U pri­či „Por­tret jed­nog srp­skog iz­bje­gli­ce” Alek­san­dar opi­su­je ka­ko je, to­kom ra­ta na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma, idu­ći u su­sret ri­je­ka­ma srp­skih iz­bje­gli­ca iz Hr­vat­ske i BiH, kre­nuo da tra­ži mo­bi­li­sa­nog si­na, i vi­dio i do­ži­vio te ne­sret­ne sud­bi­ne srp­skog na­ro­da pro­tje­ra­nog sa svo­jih og­nji­šta, s ko­jim se sreo dok su pre­la­zi­li za­kr­če­ni Pa­vlo­vi­ća most kod Bi­je­lji­ne tra­že­ći spas u maj­ci Sr­bi­ji. S tim u ve­zi on po­tan­ko opi­su­je i slu­čaj­no po­znan­stvo u nje­go­vom dvo­ri­štu u Zdrav­či­ći­ma sa srp­skim iz­bje­gli­com iz Za­dra Du­škom Olu­ji­ćem, či­ji su ro­di­te­lji, otac Pa­vle i maj­ka So­fi­ja, iz­ro­di­li je­da­na­e­sto­ro dje­ce. Za­hva­lju­ju­ći tom slu­čaj­nom su­sre­tu, Du­ško­va pri­ča osta­la je traj­no za­bi­lje­že­na u Alek­san­dro­voj knji­zi „Zlat­ni bor”.
Alek­san­dro­ve pri­če ni­ko­ga ne osta­vlja­ju rav­no­du­šnim. Mi­li­jan De­spo­to­vić sma­tra da je tre­ća nje­go­va knji­ga „sim­bol no­vog vre­me­na”. Re­ci­mo, re­a­gu­ju­ći na ukla­nja­nje Ti­to­vog spo­me­ni­ka i „pre­tva­ra­nje tr­ga u ka­fa­nu”, za­pis „Trg par­ti­za­na ne­kad i sad” pred­sta­vlja pri­ču ko­ju stal­no tre­ba po­na­vlja­ti kroz isto­ri­ju, sa stal­nim pod­sje­ća­njem na gest gra­đe­vin­skog in­že­nje­ra Ju­ri­ja Dri­za ko­ji je, gra­de­ći Trg par­ti­za­na, in­si­sti­rao da se sa­ču­va i uklo­pi u gra­đe­vin­ski kom­pleks pra­sta­ro sta­blo ke­ste­na. „Jer čo­vjek je dio pri­ro­de, pri­ro­da sa so­bom ne vo­di rat, čo­vjek to či­ni”. Za­ni­mlji­vo je ka­ko Alek­san­dar Sto­ja­no­vić opi­su­je nje­go­vu i Evi­či­nu na­mje­ru da si­no­vi­ma da­ju ime­na dvo­ji­ce bo­ra­ca i he­ro­ja iz ču­ve­ne po­ro­di­ce Ri­bar, Ive Lo­le Ri­ba­ra i Ju­ri­ce Ri­ba­ra ko­ji su, ve­o­ma mla­di, po­gi­nu­li u Dru­gom svjet­skom ra­tu. On pi­še i ka­ko je do­šlo do su­sre­ta sa sta­rim re­vo­lu­ci­o­na­rom dok­to­rom Iva­nom Ri­ba­rom, i ka­ko je za njih do­znao i Jo­sip Broz.
Alek­san­dar i Evi­ca su pi­smom oba­vi­je­sti­li dr Iva­na Ri­ba­ra da su svo­joj dje­ci da­li ime­na nje­go­vih iz­gi­nu­lih si­no­va. On im je od­go­vo­rio i po­če­la je pre­pi­ska me­đu nji­ma. Sre­li su se u Uži­cu to­kom pro­sla­ve Da­na ustan­ka 1961. go­di­ne. Ta­da je dr Ivan Ri­bar od svo­jih do­ma­ći­na za­tra­žio da vi­di ma­le užič­ke dje­ča­ke ko­ji no­se ime­na nje­go­vih po­gi­nu­lih si­no­va, i sa či­jim ro­di­te­lji­ma on raz­mje­nju­je pi­sma. Ivi­ca je ta­da imao pet, a Ju­ri­ca sa­mo go­di­nu da­na. Su­sret je bio ve­o­ma dir­ljiv, a iako pe­to­go­di­šnjak, Ivi­ca je obe­ćao sta­rom re­vo­lu­ci­o­na­ru Iva­nu Ri­ba­ru (1881 – 1968) da će on i nje­gov brat bi­ti do­bri lju­di. Ra­do­stan zbog tog su­sre­ta u Uži­cu, ka­ko bi­lje­ži Alek­san­dar, dr Ivan Ri­bar je pri­li­kom po­vrat­ka za Be­o­grad is­pri­čao i Ti­tu da je „imao za­do­volj­stvo da upo­zna ro­di­te­lje iz Uži­ca či­ji si­no­vi no­se ime­na nje­go­vih si­no­va, i da upo­zna i sta­ri­jeg dje­ča­ka Ivi­cu, na­šta mu je Ti­to od­go­vo­rio: „Pa, vi­diš, sta­ri dru­že, tvo­ji si­no­vi i da­lje ži­ve, u sr­cu Sr­bi­je”.
Ka­da sin ra­no osta­ne bez ro­di­te­lja, bez oca, on­da otac na­sta­vlja da ži­vi u si­nu i po­no­vo oži­vlja­va u si­no­vlje­vom sje­ća­nju i pam­će­nju. Po­što sje­ća­nja bli­je­de, a pam­će­nje se gu­bi, Alek­san­dar je vi­še od 50 stra­ni­ca po­sve­tio toj te­mi, pod na­slo­vom „Otac u sje­ća­nji­ma si­na”. Kroz ci­je­lu pri­ču on se obra­ća ocu i ka­že da je njih dvo­ji­ca za­jed­no pi­šu.
– Mo­ja sje­ća­nja o te­bi, dra­gi moj oče, ve­o­ma su oskud­na i za­ma­glje­na. Dva su osnov­na raz­lo­ga to­me: tvo­ja pre­ra­na smrt (45 go­di­na) i što sam ja od svo­jih 20 go­di­na, ko­li­ko sam imao ka­da si umro, sa­mo 14 bio sa to­bom, do za­vr­šet­ka osnov­ne ško­le i tri go­di­ne na­kon pre­ki­da ško­lo­va­nja u Uži­cu. Pa ipak, iz tog pe­ri­o­da mo­ga dje­tinj­stva i dje­ča­štva osta­la su ne­ka traj­na sje­ća­nja na te­be i na vri­je­me pro­ve­de­no sa to­bom – na­vo­di Alek­san­dar opi­su­ju­ći, po sje­ća­nju, svog oca kao „mar­kant­nu fi­gu­ru nat­pr­o­sječ­ne vi­si­ne, sa krup­nim pla­vim oči­ma i ma­lim br­či­ći­ma”, sta­si­tog čo­vje­ka ko­ji pred­vo­di ko­sce na mo­ba­ma i pr­vi za­po­či­nje pje­va­nje iz vi­ka, i na va­ša­ri­ma vo­di i ko­lo u ko­me maj­ka Ol­ga igra do nje­ga.
Ana­li­zi­ra­ju­ći to što je uči­nio u po­sled­njih 12 go­di­na, Alek­san­dar Sto­ja­no­vić ka­že da či­ta­o­cu mo­že bi­ti čud­no da ne­ko u tim go­di­na­ma že­li i ho­će da osta­vi svoj trag kroz ove raz­li­či­te pri­če, bez pre­ten­zi­ja na nji­ho­ve knji­žev­ne vri­jed­no­sti. „Pa ipak, ove pri­če su iz­raz mo­jih unu­tra­šnjih po­tre­ba i ka­kve su da su, osta­će za­bi­lje­že­ne. Ja ne pi­šem da bih po­ka­zao ka­ko umi­jem da skla­pam re­če­nič­ke kon­struk­ci­je, da for­mi­ram, uljep­ša­vam i pra­vim do­pa­dlji­vu fa­bu­lu – već pi­šem ne sa­mo za­to što je to za me­ne na­čin pro­du­že­nja ža­lje­nja za ro­di­te­lji­ma, se­strom, bra­tom i su­pru­gom, već i da pro­du­žim uži­va­nje u no­vim ra­do­sti­ma i za­do­volj­stvi­ma ko­ja do­la­ze od mo­jih dra­gih po­to­ma­ka. Na kra­ju – za­klju­ču­je Alek­san­dar Sto­ja­no­vić – pi­šem i u že­lji da otrg­nem od za­bo­ra­va sve ono što bi mo­je po­tom­stvo tre­ba­lo da sa­zna, jer kao i sve osta­lo što se za­me­će, ni­če i ra­ste i ži­vot čo­vje­ka ima svo­je se­me, ko­ri­je­ne, sta­blo, gra­ne i plo­do­ve. Pi­sa­nje je Alek­san­dru, što bi re­kli – ušlo u krv. Za­to, ne­će nas iz­ne­na­di­ti ako se usko­ro po­ja­vi ne­ka no­va zbir­ka nje­go­vih pri­ča.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić